Najteži zločini u Americi ne dolaze uvek pred porotu, jer se slučaj često okončava sporazumom tužilaštva i optuženog o priznanju krivice. Takav sporazum je u SAD moguć i za veoma teška krivična dela, kao što je ubistvo Ane Volš. Čini se da njen suprug Brajan neće priznati zločin kako bi dobio manju kaznu od doživotne, a to bi bilo moguće ukoliko ispriča kako je izvršio ubistvo i šta je uradio sa telom.
Na prvom saslušanju negirao je krivicu, a advokatica koja ga zastupa izjavila je da će dokazati pred sudom da Volš nije kriv. Teret dokazivanja je na tužilaštvu, koje treba da uveri porotu, na osnovu dokaza, da je optuženi izvršio zločin. Veliki broj dokaza je već prikupljen i istražne radnje se nastavljaju, a očekuje se da će i odbrana izvesti svedoke i predložiti dokaze kako bi parirala tužilaštvu.
Iako telo Ane Volš nije pronađeno, a telo i obdukcioni nalaz su važni dokazi, dr Milan Škulić, profesor krivičnog procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, kaže za naš list da se krivica može dokazati i na osnovu drugih dokaza, a svaki biološki trag žrtve i ubice imaju ogroman značaj.
– U istoriji američkog pravosuđa postoji čitav niz osuđujućih presuda u slučajevima kada nije pronađeno telo žrtve, počev čak od prvih decenija postojanja SAD kao nezavisne države, kada su dokazne metode, u naučnom smislu, bile veoma limitirane, pa sve do modernih vremena kada u rutinske dokazne metode spadaju DNK analiza, biometrijski dokazi, hemijska analiza prašine i blata, trasološka analiza mikrotragova, korišćenje vremensko-prostorne analize položaja okrivljenog i potencijalne žrtve na temelju položaja njihovih mobilnih telefona. Danas su mobilni telefoni jedan od ključnih smernica u istragama i dokaza na suđenjima – objašnjava dr Škulić.
Kretanje Brajana Volša u danima posle nestanka Ane Volš rekonstruisano je upravo na osnovu njegovog mobilnog telefona, a zahvaljujući tome pronađeni su i značajni tragovi. Volšovo prvo pojavljivanje pred bostonskim sudom i iznošenje dokaza optužbe privuklo je pažnju velikog broja novinara, a očekuje se da će interesovanje za suđenje pred porotom biti još veće.
Glavno suđenje moglo bi da počne tek za nekoliko meseci, jer se krivični postupak u SAD odvija u više faza.
– Prva faza je istraga, u kojoj dominira policija, sledi optuženje, a zatim inicijalno izvođenje okrivljenog pred sudiju, radi upoznavanja sa osnovnim pravima i optužbama koje mu se stavljaju na teret, eventualnog obezbeđivanja javnog branioca, te donošenja odluke o pritvaranju okrivljenog ili puštanju na slobodu sa ili bez jemstva – navodi dr Škulić.
U narednoj fazi sledi upoznavanje sa dokaznim materijalom i pripremanje za suđenje. Posle toga može doći do pregovaranja o krivici i priznanja na osnovu sporazuma.
Ako okrivljeni ne prizna krivicu, onda sledi preliminarni postupak pred sudom, kada tužilac mora da dokaže postojanje dovoljno činjenica iz kojih proizlazi razumna sumnja da je okrivljeni učinio krivično delo, uz davanje prava odbrani da oponira tužbenim navodima, što konačno rezultira odlukom sudije, koji će zakazati suđenje ili obustaviti postupak.
Ako se suđenje zakaže, sledi faza odlučivanja o prethodnim pitanjima, a tek posle toga glavno suđenje, koje počinje selekcijom porotnika i formiranjem porote od 12 članova. Tada tužilac iznosi optužbu, na koju odgovaraju okrivljeni i branilac.
– Izvođenje dokaza je striktno stranački organizovano, što je posebno tipično kada je reč o osnovnom i unakrsnom ispitivanju svedoka. Posle toga sledi davanje završne reči stranaka, a zatim konačno odlučivanje porote i saopštavanje odluke o postojanju ili nepostojanju krivice – kaže dr Škulić.
Ako je osuđeni oglašen krivim, sud izriče kaznu. Žalba je moguća samo protiv osuđujuće presude.
– Odluku o tome da li je optuženi kriv ili nije, odnosno da li je tužilac uspeo ili nije uspeo u dokazivanju – donosi porota koja je sastavljena od običnih građana. Porota predstavlja vrstu suda, koji odlučuje o krivici. Kada odluči da okrivljeni nije kriv, onda sudija ne donosi nikakvu odluku. Uloga sudije profesionalca na suđenju je da vodi računa o poštovanju pravila postupka, ali on sam ne učestvuje u izvođenju dokaza – objašnjava dr Škulić.
Porotno suđenje je šestim amandmanom na Ustav SAD utvrđeno kao pravo građana koji su učinili krivično delo, a oni mogu da se odreknu ovog ustavnog prava ako odluče da priznaju krivicu i postignu sporazum sa tužilaštvom. Profesor naglašava da su nagodbe sa tužilaštvom toliko česte u američkoj praksi da se porotno suđenje svodi na izuzetak.
– Porota ima ulogu „istraživača činjenica”, u smislu da odlučuje striktno o činjeničnom pitanju koje se tiče krivice. Ukoliko porota odluči da je optuženi kriv, to bi značilo da je tužilac uspeo sa optužbom, a da je odbrana poražena, i obrnuto – ako porota odluči da nije kriv, onda je odbrana postigla uspeh, a optužba je poražena – navodi dr Škulić.
Članovi porote nisu stalni već se biraju za svaki konkretan slučaj i to iz redova običnih građana, pred kojima će biti izveden „dvoboj” u vidu napada tužioca i odbrane advokata. Izvodiće svedoke i postavljati im pitanja, neke će i unakrsno ispitivati, a predočiće i druge dokaze. Uloga sudije je samo da vodi računa o procesnim pravilima i zakonitosti dokaza.
Građanska dužnost
U SAD je dužnost svakog građanina da postane porotnik ukoliko ga „država pozove”. Niko ne može da odbije takvu ponudu bez opravdanog razloga, u protivnom biće novčano kažnjen. Porotnici se obično biraju na osnovu rutinskih evidencija građana, kao što su spisak birača ili spisak vozača na određenom području. Selekcija u prvom krugu može da obuhvati i više stotina građana, a tužiocu i odbrani se omogućava da se upoznaju sa spiskom i mogu neke od kandidata da ocene kao nepoželjne, ako smatraju da će iz nekog razloga biti pristrasni. Na kraju se bira 12 članova porote koji pred sudijom polažu zakletvu da će nepristrasno doneti odluku.