Rat u Ukrajini kao da je dospeo u fazu posle koje nema povratka. Ili će Volodimir Zelenski, predsednik ove bivše sovjetske republike, na pravi način shvatiti moguće razmere nekih budućih razaranja, ili će sve biti okončano potpunom pobedom Rusije, ili će angažovanje SAD, pa i zapadnog vojnog saveza u celini, dostići stepen koji preti da ceo severni deo naše planete uvuče u novi veliki oružani sukob s nesagledivim posledicama.
U nedavnom intervjuu za kanal Rusija danas prvi ruski diplomata Sergej Lavrov bio je jasan: „Geografski zadaci specijalne operacije u Ukrajini su se izmenili. Više se ne radi samo o Donjeckoj i Luganskoj narodnoj republici već i o daleko širem cilju. A ako Zapad snabde Kijev dalekometnim naoružanjem, mi ćemo krenuti još dalje.”
Kako smatraju u Moskvi, globalnu apokalipsu moguće je preduprediti jedino potpunom ukrajinskom demilitarizacijom, bez obzira na to kakav bi izgled ova država mogla da poprimi u budućnosti. Podsetimo, to je od samog početka sukoba i bio jedan od jasno naznačenih ciljeva Rusije.
Ipak, sve pomenuto otvara mnoga osetljiva međunarodna pitanja, između ostalog: ko je u 21. veku uopšte spreman da prihvati okupaciju druge po veličini evropske zemlje i njenih oko 45 miliona stanovnika? Ili, da li bi na zapadnoj strani Atlantika prihvatili svoj faktički novi vojni poraz? I to u trenutku kada su slike bežanije američkih vojnika iz Avganistana još tako sveže.
Kako bi na sve reagovala Evropska unija? Šta bi se dešavalo sa idejom proširenja i da li bi i pomenuti savez u celini bio podvrgnut samopreispitivanju do stepena konačnog razlaza? I, možda najvažnije, potpuna demilitarizacija Ukrajine definitivno ne bi mogla da prođe bez građanskog rata praćenog željom za osvetom, a koji bi jednu od najsiromašnijih država na kontinentu definitivno gurnuo u još veću bedu?
Kada se sve sagleda, ispada da pacifikovanje Ukrajine u ovakvim okolnostima najmanje odgovara Sjedinjenim Američkim Državama, zemlji čije najavljeno ulaganje u tamošnji rat dostiže na desetine milijardi dolara i opasno preti da prevaziđe i kompletan vojni budžet Rusije. I sve to u trenutku kada na ključnoj poziciji u Vašingtonu sedi predsednik (Džozef Bajden) koji svojim staračkim gafovima uveliko izaziva podsmehe u javnosti, a koje politički protivnici iz Republikanske stranke obilato koriste u kampanji za povratak njihovog čoveka u Belu kuću.
Rat u Ukrajini pokrenuo je ceo svet. Definicije dobrog i lošeg poprimaju nove dimenzije. Skraćenica BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika) čuje se daleko češće od već oveštalih: UN, EU, pa i NATO. Naravno, nije sukob u Ukrajini inicirao promene. On ih je samo učinio – neminovnim. Ko u ovom našem monopolarnom svetu, u kojem jedna strana (SAD) bezuspešno nastoji da zadrži status najmoćnije države, nije krenuo u potragu za boljom budućnošću nju i ne zaslužuje.
„Američki predsednik Bajden je svojom odlukom da protiv Rusije vodi posredan rat pokazao da direktnim angažovanjem ne može da dobije bitku za Ukrajinu”, jasan je američki pukovnik Daglas Makgregor. Kako piše za „Amerikan tinker”: „Njegov do sada najpouzdaniji konj – NATO već je na izdisaju. Jedino što u ovom času brže pada od Bajdenovog rejtinga je privreda SAD i Evrope.”
Ekonomski armagedon koji preti Starom kontinentu direktna je posledica Bajdenovih antiruskih sankcija. Nemačka kao najjača ekonomija na ovim prostorima, a ujedno i članica NATO-a, najbolji je primer katastrofe koja predstoji alijansi ukoliko bi u Berlinu rešili da se priklone ideji o obustavi vatre na ukrajinskom frontu i početku ozbiljnih pregovora između Moskve i Kijeva. Ukoliko bi se to dogodilo, zapadni vojni savez izgubio bi svaki smisao svog postojanja.
Kako kazuju sadašnje brojke, evropske zemlje uložile su do danas u ukrajinski rat oko 200 milijardi evra, a novi zahtevi se samo gomilaju. Problem je, međutim, u tome što, kako vole da istaknu na Starom kontinentu, veći deo tih para odlazi u SAD, tj. tamošnjim proizvođačima oružja večito gladnim dobre zarade.
Nema sumnje da je Ukrajina neophodna Evropi, pogotovo kao zemlja i te kako zavisna od zapadnih proizvoda. Istovremeno, i Ukrajini je neophodna Evropa. Ne toliko zbog jednostavne činjenice da ima bogatog suseda već i zbog jasne želje neruskog dela ovdašnjeg življa da se konačno izvuku ispod dugogodišnje dominacije Moskve. Ipak to izvlačenje, za sada, ogleda se tek u omogućavanju Americi da se vojno ušanči na ruskim granicama. Takva politika je kratkovida, i to Evropljani dobro osećaju. Ipak, s druge strane, ni njihov status u odnosu s prekoatlantskim džinom nije ništa manje poklonički. Za sada.