Tradicionalni plivački miting „Srbija open“ bio je ove godine u znaku momka koji se oprostio od aktivnog takmičenja, borbi sa rivalima, štopericom. Čaba Silađi je stavio tačku na karijeru za ponos.
– Još posle Tokija sam najavio odlazak. Stekao sam uslove za stipendiju i narednu 2022. sam iskoristio da odgovorim zahtevima koje stipendija postavlja: plivanjem na prvenstvima pregledima u Zavodu za sport, učešćem na doping seminarima. Ali vremena i medalje više nisu bili bitni. U decembru sam rekao ljudima iz saveza da je sada zaista kraj i od njih je stigla ideja da imam oproštajnu revijalnu trku – priča Čaba Silađi.
I bilo je, kako sam kaže, nezaboravno. Sjajno predstavljenje, u bazenu pored njega sadašnji aktuelni rekorderi poput Barne, Stepanovića, Crevarove, Nikolića…
– Preko svih očekivanja, emocije su činile svoje. Nisu bili tu kum Leđer, zatim Siljevski, Šorak… Nisu u Srbiji. I ovako je bilo da se pamti i voleo bih, zaista, da svaki plivač na kraju karijere ima oproštaj kakav sam imao na Dorćolu.
Počeo je po savetu lekara 1997. u sedmoj godini. Rodni Bečej je imao samo vaterpolo klub i školu plivanja.
– Trenirao sam u žutoj bunarskoj vodi pomoćnog bazena koji više ne postoji. Običaj je bio da se posle prebacimo na vaterpolo. Nisam se plivački isticao. ali nisam hteo da odustanem, posebno ne kada sam žutu vodu zamenio olimpijskim bazenom. U plivanju sam osvojio prvu medalju u Adi, kao vaterpolista jedno odličje 2005. godine. Ali nije bilo tu mnogo uspeha, opredelio sam se za individualni sport. U Pančevu sam postao pionirski prvak Vojvodine i Srbije.
Bilo je to vreme vladavine Milorada Čavića ali je Čaba bio oduševljen kada mu je idol Mladen Tepavčević na plavoj majici ispisao autogram. Krenuo je u kampove, upoznao generaciju, prijatelje za ceo život, koji su već imali nekoliko godina staža za sobom.
– Naša prva eksplozija je bila na juniorskom SP u Riju 2006. godine. Tamo smo otišli bez obeležja, kao banda sa ulice. Pozajmili smo opremu od u takmičara sa EJOF-a. Lenđer je postao prvak sveta, domaćin nije imao himnu za njega. Ja sam osvojio srebro, bili su tamo još Lazar Bogdanovski, Tijana Vukanović, Boris Stojanović. U štafeti smo bili četvrti, trener je bio Pejinović, sa nama je bio sekretar Anušić.
Krenuli su uspesi, Srbija je imala sjajnu juniorsku selekciju, dokazanu na više takmičenja, Univerzijadi u Beogradu, Mediteranskim igrama u Peskari. Kruna je bila sa medaljama Čavića i Nađe Higl na SP u Rimu 2009.
– Bilo je preko deset odličja, tada je stiglo i moje srebro na seniorskom EP u malim bazenima u Istanbulu. Plivanje je bilo hit, ali…
Šansa za iskorak nije iskorišćena. Razočarano, Čaba se seća i uspeha Čavića u Ajndhovenu, finalima Nađe Higl na SP u Šangaju, odličnih trka Velimira Stepanovića u Londonu i Berlinu 2014. kada je osvojio dva zlata. Plivanje u javnosti i po statusu nije išlo napred.
– Ziceri nisu iskorišćeni. Umesto napred išli smo unazad. Bilo je problema, ostali smo, našim greškama, bez budžeta 2015. godine. Možda sada plaćamo tu cenu.
Na ličnom planu posle uspešne 2009. stigla je kriza zbog promene kostima. Bio je sve sporiji, nije pomogao ni trogodišnji boravak sa Lenđerom i Pejinovićem u Turskoj.
– Plivao sam iste rezultate, ostali su napredovali. Pejinović, uvek iskren, rekao mi je da ne zna šta da radi, da nešto mora da se menja. Zajedno smo odlučili da me preuzme Sebastijan Higl. Sa njim sam godinu dana bio u Kragujevcu gde je Čavić imao akademiju. Odmah sam se borio za medalje na EP, do tada bih jedva stizao do polufinala. Najveći uspeh u karijeri je bio plasman u finale na SP u Kazanju 2015. godine. U naredne dve godine bili smo sami nas dvojica, jedan na jedan i to nije dobro. Veliki smo prijatelji i danas ali kada si sam u bazenu ne valja.
U dobrim godinama, 2017. preuzima ga Igor Beretić i dovodi u Vojvodinu.
– Rekao sam da u Novom Sadu želim da završim studije. Bili smo ležerni u radu. Ali tamo sam imao ekipu, bili su tu Sabo, Šorak, Nikolić… Aktivni reprezentativci, dobio sam energiju i u bazenu i van njega. Radili smo i šalili se i posle dve godine, kada sam imao 29, plivao sam najbolje rezultate, rekorde, ispunio normu za Tokio. Znao sam da je posle toga kraj.
Silađi sprema doktorat na Poljoprivrednom fakultetu. Dobija česte pozdrave iz Mađarske, četiri godine je donosio medalje klubu Hodmezivašarhelj. Zimi radi u teretani, leti je na bazenu Košutnjaka. Nova vremena su pred njim.
Ne želim da budem trener
Ne misli da se bavi trenerskim poslom.
– Nisam školovan a da budem trener posle tromesečnog seminara mi ne pada na pamet. Imam svoj posao, ako neko misli da mogu da pomognem na neki način, moj broj je svima poznat.
Emocije iznad svega
Na kraju razgovora se vratio oproštajnoj trci:
– Osetio sam ogromnu količinu ljubavi i emocija sa tribina. Od roditelja, supruge, publike ostalih plivača. Bile su to emocije i respekt prema meni kao plivaču i čoveku i sada znam da sve te godine u bazenu nisu bile uzaludne.